Altri libri che potrebbero interessarti

• 

  Kišobran Svetog Petra

  Kalman Miksat

  • 0
  • 0
  • 0

  „Kotarica je i sad stajala onde. Dete je sedelo u kotarici, guska trčkarala po dvorištu, a kiša je pljuštala, pljuštala i pod strehom, i tu je voda tekla potocima, ali dete je ostalo suvo, nepovređeno, jer je iznad kotarice bio razapet ogroman kišobran od izbledele crvene tkanine. Po kišobranu zakrpa na zakrpi, jedva je mogla da se pozna pruga od sitnih cvetića po ivici, svud unaokolo, po starinskoj modi.
  Mladi popa je blagodarnim očima pogledao na nebo, dograbio dete iz kotarice, obasuo ga poljupcima i pod kišobranom ga uneo u svoj oskudni stan.“

  Mostra libro

• 

  Vrtlog

  Hose Eustasio Rivera

  • 0
  • 0
  • 0

  Alisiju su hteli da udaju za matorog i bogatog zemljoposednika, ali ona se upustila u vezu sa siromašnim pesnikom i ženskarošem Arturom Kovom, kako bi se spasla neželjenog braka. Alisijin verenik osudi Artura na zatvor, i ljubavnici beže iz svog mesta. Odlaze u Kasanare. Posle raznih peripetija, lokalni moćnik Barera nepravedno optuži Artura za ubistvo jednog stočara, a Alisija ga ostavlja.
  Arturo Kova s još nekoliko ljudi beži u Vićadu i, euforičan, lud i besan, za sobom pali ljanose. Usput sreću različita indijanska plemena, upoznaju njihove običaje, a ona ih opskrbljuju za dalji put.
  Usput upoznaju Klementea Silvu, starca koji je radio na plantažama kaučuka ne bi li pronašao svog sina, koji je pobegao da radi u šumama kaučuka. Posle mnogo batina, zlostavljanja i ranjavanja u šumama kaučuka, posle osam godina, starac pronalazi sina, mrtvog, ali ne uspeva da dođe do njegovih kostiju. Arturo Kova reši da mu u tome pomogne. Na tom putu upoznaju „madonu“ Soraidu Ajram (verovatno neku „madam“) i od nje saznaju za Alisijinu sudbinu. Postala je Barerina robinja, ali i dalje voli Artura Kovu. Arturo na kraju pobeđuje Bareru i ponovo se sreće sa Alisijom, koja rađa Arturovo dete, ali u sedmom mesecu trudnoće. Beže u prašumu, i otad se ne zna više ništa o njima.

  Mostra libro

• 

  Zamršena priča

  Luis Kerol

  • 0
  • 2
  • 0

              Zamršena priča  je zbirka sastavljena od 10 duhovitih kratkih priča objavljivanih u nizu od aprila 1880. do marta 1885. u časopisu Mesečna pošiljka (The Monthly Packet). Za knjigu je izradio ukupno šest ilustracija Artur Frost (Arthur B. Frost). Priče, ili čvorovi, kako ih naziva Kerol, predstavljaju matematičke probleme: u svakom narednom broju, Kerol objavljuje rešenje i analizira odgovore čitalaca. Matematička tumačenja čvorova nisu uvek na prvi pogled jasna.
   
              Za neke, ovo je najpopularnija od svih Kerolovih knjiga, duhovita i neobična mešavina matematike i humora.  U skorije vreme, o ovim pričama je rečeno da poseduju „sav šarm i duhovitost njegovih poznatijih radova.“

  Mostra libro

• 

  Kaluđer iz Rusije

  Milica Janković

  • 0
  • 0
  • 0

  „Na verandi jedne vile sedela je bolesna devojka i gledala proleće oko sebe i osećala jesen u sebi. U njenoj duši je bilo vedro i ona se radovala tuđem proleću koje i njoj daje toplote i njenim očima uživanje. Ona je došla dotle da više ništa ne želi i bila zadovoljna s malo udobnosti koja je njenoj slabosti bila potrebna.
  I osećala da otkad ništa ne želi, mnogo dobija.
  Proleće oko nje, odeveno u bele i ružičaste velove behara i u zelenu svilu mladog lepljivog lišća, nežno i razdragano, raskošno je rasipalo svoju mladost i mirisalo je na ljubav. U gaju zapevaše slavuji. Obuze je neka draga tuga i ona poče da se seća.
  Bilo je to godine 1902. kad je započela prepisku s njim. Njihovo se poznanstvo na tome i svršilo. A pisma je sagorela sa svim svojim hartijama jednoga dana kad joj se učinilo da crna gospa dolazi i po nju i da je vreme da ostavi ovaj svet. Htela je i što manje traga da ostavi za sobom. Docnije joj je bilo mnogo žao.
  To je bilo u ono doba mladosti kad je svu ljubav iz njenog srca imalo slikarstvo i ruska literatura i kad je pored sve svoje iskrene ali smešne ozbiljnosti i pored sve svoje istinite, ali nerazborite inteligencije imala vrlo detinjastih snova. Priroda voli da se naruga čoveku: kad smo najbolji, onda smo najgluplji...“

  Mostra libro

• 

  Pesnikova tajna

  Antonio Fogacaro

  • 0
  • 0
  • 0

  „Danas, drugog novembra 1881, odlučio sam da ispišem tajnu, koja je život, bogatstvo i snaga moje duše. Ni moji rođaci, ni moji prijatelji, koliko ja znam, nemaju pojma o tome. Jednoj jedinoj osobi, koja je još u životu, u Italiji, pričao sam ponešto; ali, ona je takva da zacelo nije ni reči prozborila o tome.
  Govorim o osobi koja će od mojih naslednika primiti ovaj rukopis; govorim o vama, mila i verna prijateljice. Ako se, čitajući ovo, setite jedne lombardijske crkvice usred zelenih rudina, ako se setite tihog žubora vode u onoj osami, setićete se i onoga što vam poverih, jecajući bez suza, uz uzbuđenje, koje nije bilo samo bol. Sada ostavljam vama da govorite ili ćutite. Ako svet i dalje ne bude znao za moju tajnu, govorite o njoj, prijateljice moja, samo Bogu, kada mu se molite; ako bi kakav književnik, na putu po inostranstvu, doznao štogod neodređeno, pa se usudio da za dva solda u nekoj Fanfuli ili kakvom Pungulo dela Domenika prikaže moje srce, vređajući samo istorijsku tačnost, ispričajte tu moju tajnu u poverenju samo onima koji me još vole. Ali, ako o nama budu pisali lažno, ono što bi čoveka moglo da rastuži i uznemiri, onda, molim vas, sklopljenih ruku, srcem prepunim tuge, da objavite moju priču. Bejah napisao srcem prepunim tuge i gneva; ali, prebrisah gnev, jer se to, kao ružno, ne bi svidelo milom stvorenju. Za mene i za nju ima na ovome svetu još jedno jedino od čega prezamo; molimo Boga, da otkloni od nas još jedan jedini bol: klevetu. Nadamo se, da će on našu molitvu uslišiti; ali, ako bi bila božja volja da bude drugačije, onda uradite, prijateljice moja, sve ono što bismo uradili mi, da smo još u životu. Ako se ne bi verovalo mojim rečima, osnažite ih dokazima i pismenima. Kad god ih potražite, daće vam ih moj prijatelj, doktor Paul Štele, iz Rideshajma na Rajni, u Pruskoj.
  Danas su zadušnice. Magla se koluta oko prozora usamljenog letnjikovca, gde sam gost svojih sinovaca. Neko se na donjem spratu, ispod mene, vežba u nekoj jednolikoj muzici. Iz pobočne sobe koraci domaćih slugu. Niko ne zna šta ja radim, šta osećam. Ruka mi drhće, grudi mi se nadimaju, suze me guše. I ipak kasnije će se meni samom činiti da mi je priča hladna! Rad bih bio da govorim; ali, rečju što umire, da govorim iz tame nepoznatog sveta, živim glasom što prodire iz atoma u atom, što nikada ne prestaje i što se čuje možda na onom svetu, ako tamo ima duhova što sve osećaju. Bio bih rad da govorim, ali ne gomili, nego samo plemenitim dušama, koje je kleveta rastužila, a i izopačenim srcima, koja su u tome uživala. Da li, dakle, da spustim pero i da se oslonim na Boga? Pomišljam na nju, na moju zvezdu, i čujem njen mili glas, najmiliji glas što je ikada zazvonio sa čovečjih usana, kako mi nežno veli: write, love; piši, dragane!“

  Mostra libro

• 

  Lotijeva ženidba

  Pjer Loti

  • 0
  • 0
  • 0

  Loti je kršten 25. januara 1872, kada mu je bilo dvadeset dve godine i jedanaest dana.
  Kada se krštenje vršilo, u Londonu i Parizu bilo je otprilike jedan sat popodne. Dole na drugoj strani zemljine kugle, u baštama pokojne kraljice Pomare, gde je krštenje izvršeno, bilo je otprilike ponoć.
  U Evropi je bio hladan i sumoran zimski dan. Dole, u baštama kraljičinim, bila je tišina, grozničava čežnja letnje noći.
  Pet osoba prisustvovalo je ovom Lotijevom krštenju, među mimozama i pomorandžama, u toploj i mirišljavoj atmosferi, pod nebom posutim nebrojenim južnim zvezdama.
  To behu: Ariitea, kneginja iz kraljevske porodice, Faimana i Teria, kraljičine dvorkinje, Plumket i Loti, kadeti u marini Njenog Britanskog veličanstva.
  Loti, koji se do tog dana zvao Hari Grant, zadržao je ovo ime u opštinskim knjigama i u spiskovima kraljevske marine, ali njegovi prijatelji usvojiše njegovo novo ime.
  Obred je bio prost; svršio se bez dugih govora, bez velikih ceremonija.
  Ove tri Tahićanke imale su na glavi vence od prirodnog cveća, a bile su obučene u haljine od ružičastog muselina, s repovima. Pošto su uzalud pokušale da izgovore varvarska imena Hari Grant i Plumket, čije tvrde zvuke njihova maorska grla nisu mogla da podnesu, one odlučiše da ih zamene rečima Remuna i Loti, što su imena cveća.
  Sutradan saopštena je ova odluka celom dvoru, i na Okeaniji nije više bilo ni Harija Granta, ni njegovog prijatelja Plumketa.
  Sem toga bi ugovoreno, da prve reči urođeničke pesme: „Loti tajmane, itd...“ kad se tihim glasom zapevaju noću u blizini dvora, znače: „Remuna je tu, ili Loti, ili obojica; oni mole svoje prijateljice da dođu na njihov poziv, ili bar da im nečujno otvore baštenska vrata...“

  Mostra libro