Publisher: Memoria Liber Publishing
Islandski ribar je roman francuskog autora Pjera Lotija o romantičnom ali neosporno tužnom životu bretonskih ribara, koji svakog leta plove u ribolov u hladne islandske vode...
Ako ovo nije moj život, čija je moja smrt? Roman Petera Flama – Ja? nastaje nakon Prvog svetskog rata, sukoba koji je promenio svet i živote i pobednika i poraženih. Ekspresionistička proza tog vremena, mračna i duboka u saznanjima i iskustvima pisaca i gorka u spoznajama života i smrti, pokušavala je da odgovori na ona dubinska pitanja na koja ni rat ni mir nisu uspeli. Ovaj roman Eriha Mosea – Petera Flama, skoro čitav vek je čamio u arhivama izdavača „S. Fišera“, ali nije nimalo izgubio na aktuelnosti, naprotiv. Kao da ova lična drama, mračni vrtlog među strujama evropske književnosti, lavirint identiteta, stenogram psihičkog zemljotresa, tek sa modernim vremenima dobija na aktuelnosti i otkriva kodove za konačno dešifrovanje. Kao da je jedna civilizacija nestala u velikom ratnom sukobu, a posledice ljudske auto destrukcije tek sada, vek kasnije, dekodiramo pomoću ove knjige. Hirurg Hans se vraća iz rata u Berlin, 1918. Ali duboko u sebi oseća da nije više onaj isti čovek koji je otišao u rat. Veruje da živi u tuđem telu. Iako ga svi ga prepoznaju i misle da znaju sa kim razgovaraju, on sve manje prepoznaje sam sebe. Da li je ovo njegov pravi dom? Da li je on zapravo oženjen mladom, vitkom, lepom Gretom? Da li zaista imaju malog sina? Da li je on zaista buržoaski hirurg Hans ili je više Vilhelm Plahta, mrtvi ratni drug, pekarov sin iz Frankfurta? Za što pas Nero reži svaki put kada ga vidi, kao da je uljez? Iako se postepeno navikava na životnu rutinu i ponovo počinje lekarsku praksu, oseća se potpuno otuđenim od okoline. Iskustva života i smrti iz rovova nagrizla su njegov identitet. Nakon godinu dana, prošlost ga sustiže posle forenzičke obdukcije i svedočenja na sudu. Gorčina iskustva pojavljuje se iz mraka identiteta i opisuje najdublje tamnine duše. Prevod s nemačkog: Maja Matić „Fascinantno ponovno otkriće.“ Frankfurter Allgemeine Zeitung „Kao teško, intenzivno crveno vino. Sa izuzetno dugim ukusom.“ Deutschlandfunk KulturShow book
„U doba moga političkog rada, oko 1902. godine, republikanci sa Majorke pozvali su me na jedan propagandni zbor koji je održan u velikoj areni za borbe s bikovima u Palmi. Po završenom zboru, republikanski poslanici koji su učestvovali na njemu, vratili su se u Španiju, a ja sam privremeno obustavio svoj agitatorski rad da bih kao običan putnik mogao da obiđem ovo ostrvo na kome je u srednjem veku živeo veliki Rajmundo Luljio, filozof i književnik i čovek od akcije. Početkom devetnaestog veka ovo divno ostrvo bilo je utočište romantične ljubavi Sandove i Šopena. Više od čuvenih pećina, vekovnih maslinjaka i večito plave obale Majorke, zainteresovali su me njeni čestiti stanovnici. Svakako zbog izdvojenosti ostrva, do kojeg iz Španije nisu doprle ideje jednakosti, oni su još uvek bili podeljeni na društvene kaste. U životu pokrštenih majorkanskih Jevreja, zvanih ćuetas, video sam zgodnu temu za roman. Pre povratka na kopno zadržao sam se i na ostrvu Ibici, privučen starim običajima ostrvljana, mornara i zemljoradnika, koji su se hiljadu petsto godina neprekidno borili protiv svih gusara Sredozemnog mora. Odlučih se da život oba ova ostrva, tako različita, opišem u jednom romanu. Punih šest godina nisam mogao da ostvarim tu svoju želju. Trebalo je da se ponovo vratim na Majorku i Ibicu, da dublje proučim tipove i pejzaže moga budućeg dela, ali mi se nikako nije ukazivala zgodna prilika za to. Najzad, 1908. godine, kada sam se spremao za svoje prvo putovanje u Ameriku, uspelo mi je da odem iz Madrida i da nekoliko nedelja provedem na oba ostrva. Obišao sam veći deo Majorke, prenoćivši mnogo puta u selima gde su mi porodice seljaka ukazivale toplo biblijsko gostoljublje. Peo sam se na ibičke planine i duž crvene i zelene ostrvske obale dugo plovio na starim izdržljivim brodićima, koji jedan deo godine provode u ribarenju, a drugi u krijumčarenju. Kada sam se vratio u Madrid, lica opaljenog suncem i mišića očvrslih od veslanja, odmah sam počeo da pišem roman Mrtvi zapovedaju. Moji utisci i opažanja još su bili toliko sveži da sam roman napisao u jednom zamahu, bez zastoja i kolebanja, i završio ga za nepuna tri meseca.“Show book
Nana je priča o vrtlogu strasti, o predaji, ljubavi i ljudskoj požudi. U Naninom liku vešto je prikazana svaka žena sa svojim snovima, nadama i skrivenim željama; žena čiji je put od vrha do ponora kratak i nestalan – duhom čista, telom grešna. U kritički objektivnom i nemilosrdnom preseku pariskog društva, Zola je prikazao malograđansku svest tipičnu za svako vreme, i probudio taj Pariz pun prezira i lažnog sjaja. U Naninom liku uhvaćena je misao o prolaznosti materijalnog i životnoj vrtešci koja nas jednoga dana uznese, a već narednog baca na rub očajanja. Nana je žena senzualna, privlačna i moćna; svesna svoje snage, ona poput smrti odvlači u besmisao i porok, zavodi, osuđuje, ruši, uništava. U liku Nane Zola je stopio tri žene: Nanu majku, ponekad nemarnu i dosadnu u obožavanju svog Luja, Nanu ledenu i bezobzirnu, koja gospodari muškim srcima i koristi ih da podmiri sopstvene ciljeve, i na kraju onu očajnu i bednu Nanu, koja se u vrtlogu strasti predavala udarcima Fontana i na ulicama Pariza tražila svoje korene. Nana je priča o slabosti ljudskih poriva i pogaženim principima. Kao oličenje greha, iskušenja i izazova volje i vere, Nana je priča naše stvarnosti u kojoj prave vrednosti potiskuje zadah ništavila. Nana je put u podsvest, želje i snove, i potreba da u sebi uhvatimo taj neodoljivi, tajanstveni i izazovni miris. Miris Nane.Show book
Ispovesti su prvo objavljeno delo Milice Janković. Za samo objavljivanje ove zbirke pripovedaka vezuje se interesantna priča – naime, štampana je pod pseudonimom L. Mihajlović, najverovatnije prema imenu njenog ujaka Lazara Mihajlovića, koji je bio Miličin duhovni uzor. Zbirka je koncipirana kao devojački dnevnik prožet raznovrsnim temama: razmišljanjima o ljubavi, položaju žene u srpskom društvu druge polovine 19. i početka 20. veka, razočaranjem u život, snom o lepoti i uzvišenosti duha. Junakinja doživljava sebe kao „bolničarku duša“ – empatu koji svima može udeliti savet, ali se svojih nemira ne može osloboditi.Show book
U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila. Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka. Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”. U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi. Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir JankovićShow book
Roman je duboko uzbudljiv niz priča, očevica narodne i državne tragedije, pisca koji je tragediju sa svojim narodom i svojom državom, i žrtvama u krvi, do kraja podelio. U godini kada se činilo da Srbija nestaje sa istorijske i geografske mape, Branislavu Nušiću poginuo je sin Strahinja-Ban, kao vojnik vojske Kraljevine Srbije. Pisac ovaj roman posvećuje prerano nastradalom detetu. Ispisujući kolektivnu i ličnu tragediju, Nušić roman započinje u jesen 1915. i završava događajima u zimu iste godine, neposredno pre nego što su narod i država, iznureni ratovanjem i stradanjima, krenuli u povlačenje preko albanskih i crnogorskih planinskih vrleti. Pišući „Pogovor“ romanu, u martu 1920, pisac kaže: „Mada je ova knjiga dosta opsežna, ja nisam ni pomišljao njome obuhvatiti celokupnu tragediju devetsopetnaeste godine. Beležio sam, opažao i saosećao sam u pojavama koje su se zbivale oko mene ili doprle do mene, jer, učesnik i sâm u velikoj nevolji, nisam ni mogao dalje dogledati. Moja knjiga završava u Peći, jer se tu završava i tragedija naroda. Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu.“Show book
