Otros libros que te pueden interesar

• 

  Daleko od Menhetna

  Vukašin Štreker

  • 0
  • 1
  • 0

  Daleko od pozorista na Brodveju, galerija u Čelsiju, butika na Petoj Aveniji i kafea u Grinič Vilidžu, daleko od onoga što obično podrazumevamo pod Njujorkom, na obodima Bruklina, Kvinsa, Bronksa, Steten Ajlenda i Nju Džerzija odigravaju se male ljudske drame, u čijem sredistu je uvek Vuk, Štrekerov literarni alter-ego, klintistvudovski anti-heroj, usamljeni gradski desperados, lišen ideala, ali sa istančanim osećajem za pravdu koji mu ne dozvoljava da ostane po strani, i zahvaljujući kojem, na kraju, stvara svoj svet i svet plejade neobičnih likova sa kojima se susreće i čini ga udobnijim mestom za život.

  Ver libro

• 

  Pometnje pitomca Terlesa i...

  Robert Muzil

  • 0
  • 0
  • 0

  U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila.
  Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka.
  Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”.
  U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi.
   
  Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir Janković

  Ver libro

• 

  Istinite priče o deci i za decu

  Milica Janković

  • 0
  • 0
  • 0

  Zbirka priča: „Jedna tužna priča“, „Dukat“, „Neće da se kupa“, „Oko Ivine kuće“, „Strah“, „Rđava Mara“, „Na ostrvu“, „Hajdučica Milja“, „Pače“, „Tetka Jelenina ćerka“, „Begunci“, „Vida“, „Vinko“, „Malo dobro srce“, „Siročići“, „Deset para“, „Neposluško“, „Preko mora“, „Zita“ i „Caca“.

  Ver libro

• 

  Sagorevanja

  Srđan Srdić

  • 0
  • 1
  • 0

  Samo za istinske književne znalce i sladokusce. 
  Mladen Vesković
  
  Srđan Srdić me uvijek tjera da ga čitam dva puta. Kad pomislim da sam uspio naći šemu njegove proze, on me iznenadi. 
  Davor Beganović
  
  Srdić možda ne može da pobegne od svojih opsesivnih tema koje su zaista veoma mučne, ali se njegov pristup iz knjige u knjigu decentralizuje, pomera i osvaja nova značenjska i stilska polja. 
  
  Vladimir Arsenić

  Ver libro

• 

  Strah od promaje

  Slobodan Bubnjević

  • 0
  • 0
  • 0

  Izvanredan stilista i majstor živog, uverljivog dijaloga, Slobodan Bubnjević u ovim ličnim pričama istražuje anatomiju srpskog istorijskog iskustva u poslednjih četvrt veka. Rezultate te istrage on uobličava širokom paletom književnih postupaka, od biblijskog pastiša i parodiranja novinskih vesti, preko kriminalističko-špijunskih zapleta koji se tako prirodno razgranavaju životima njegovih junaka, do ikoničkih generacijskih tragedija i apokaliptičkih vizija koje, kako nam poručuje ova zbirka priča, uopšte nisu toliko daleko od stvarnosti -- dosledno zadržavajući duhovit, ironičan, makar i gorko nasmešen pristup, kojim ove pripovetke osvajaju.

  Ver libro

• 

  Kina

  Nada Marinković

  • 0
  • 0
  • 0

  „...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.
  
  Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.
  
  Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.
  Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“
   

  Ver libro