Editora: Memoria Liber Publishing
Anri Barbis je učestvovao u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, ali se ubrzo razočarao, izrazivši ogorčenost u romanu Oganj u kojem je opisao stravičnu sliku rata i digao glas u odbranu mira.
Ova knjiga sadrži sledeće pripovetke: „Demon“, „Pozorište u palanci“, „Ukidanje strasti“, „Ne razumem“, „Ozbiljne, naučne stvari“, „Danga“, „Hajduk Stanko“, „Vođa“, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, „Naša posla“, „Nigde spasa“, „Glasam za slepce“, „Sima penzioner“, „Stradija“, „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“, „Mrtvo more“, „San jednog ministra“, „Moderni ustanak“, „Uzgrednice“, „Priča o tome kako je načelnički položaj bez ikakva zazora i stida nasrnuo na dobrog i valjanog građanina gospodina Đoku Kara-Jovanovića“, „Ko ugušuje štampu?“, „Ne mešaj se u tuđ posao“, „Ča-Đorđev đogat“, „Domišljan“, „Baš je bezobrazluk“, „To je narod“, „Pismo gospodinu Savi Šibaliću“, „The, šta ćeš?“, „Kao u Stradiji...“ i „Mitropolitov mačor“.Ver livro
Istorijsko-avanturistički roman o jednom od najpoznatijih odmetnika svih vremena, o njegovim pustolovinama u Šervudskoj šumi... njegovoj družini, prijateljima, ljubavima, borbi za pravdu...Ver livro
Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno. U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije. Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet. Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja. Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati… Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena. Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale. Ljubica Pupezin, iz pogovoraVer livro
Romantična priča u kojoj ni za koga nema srećnog kraja, pa ni za one sasvim nedužne. Priča o ljubavi koja oslepi, ogluvi i ojadi one koje je pohodila, bila ta ljubav roditeljska, ljubav prema bogu i nauci, ljubav prema umetnosti, ljubav prema muškarcu ili ženi, ljubav prema životu... U ovom čuvenom romanu Viktora Igoa, pored njegovih poznatih junaka: zvonara Kvazimoda, Ciganke Esmeralde, sveštenika Kloda Frola, samozvanog filozofa Grengoara i lepuškastog vojnika Febusa, ima i jedan književni lik koji stoji rame uz rame s ovim ljudskim likovima – zdanje Bogorodičine crkve u Parizu, zdanje koje zbog svoje velelepnosti, značaja, lepote i gotovo izbrisanog natpisa „sudbina“ na svom ulazu za pisca simbolizuje sve ono neprolazno i najvrednije u ljudskom stvaralaštvu. U njenoj senci događaju se ljubavi sa strašnim ishodom, u njoj se kriju čiste duše odbačene od ljudi, ali i duše koje je ljudska strast sagorela i izopačila, na njenom stepeništu ratuju najgora ljudska beda i sila, a srednji vek pred njegovim vratima izvodi svoje najsramnije i najživopisnije komade. Ovo je možda i najpoznatija priča iz pera Viktora Igoa. Na trenutke jeziva, na trenutke rableovski urnebesna u svojoj bespoštednoj kritici sveta i ljudskih slabosti, Bogorodičina crkva u Parizu nije izgubila ništa od svoje privlačnosti i snage, i stari na najlepši mogući način – poput katedrale čije ime nosi.Ver livro
Priča počinje istorijskim događajem – godine 1672. holandskog predsednika veća Jana De Vita i njegovog brata Kornelijusa linčuje pobesnela rulja njihovih sugrađana, što se smatra jednom od najbolnijih epizoda u holandskoj istoriji. Dima ga opisuje s dramatičnom intenzivnošću i uvodi ga kao početak vlastite pripovesti, koja će uključiti živopisne izmišljene likova i pratiti događaje u narednih osamnaest meseci, otkrivajući polako čitaocu kako je i na koji način ona povezana s ubistvom braće De Vit. Holandski grad Harlem raspisao je nagradu od sto hiljada forinti onome ko uzgaji savršenu crnu lalu. Mladi buržuj i zaneta duša Kornelije fan Barle na putu je da uspe u tom poduhvatu, izuzetno osetljivom i teškom. Jer za Holanđane, lale nisu obično cveće. One od svog uzgajivača traže celo biće: strast, posvećenost i potpunu odanost tom savršenstvu prirode. Stoga je i nadmetanje najboljih državnih baštovana i uzgajivača cveća za novac, čast i slavu prepuno surevnjivosti i strasti. Ponekad tako niskih i razornih da mogu upropastiti onoga ko im se prepusti... Borba između ljubavi prema cvetu i ljubavi prema ženi samo je najteža prepreka od onih koje će Fan Barle imati da savlada na svom putu od gubilišta do slave. Varljivo jednostavne priče i najkraći od svih Diminih poznatih romana, Crna lala upliće istorijske događaje koji okružuju brutalno ubistvo s romantičnom pričom o ljubavi. Ova bezvremena politička alegorija polazi od nasilja i istorijskog zločina da bi se izgradio snažan stav protiv tiranije i stvorila ta obećavajuća tulipa negra – kao simbol pomirljivosti i pravednosti.Ver livro
Posle smrti čuvenog engleskog romanopisca Sebastijana Najta, njegov polubrat V., narator ovog dela, odlučuje da rasvetli sve one misterije koje su obavijale piščev život, ali se pritom suočava sa mnogim preprekama koje ga ometaju u tom naumu. Pred njim iskrsava čitava koprena lažnih, iskrivljenih i nebitnih podataka, koji mu umnogome otežavaju zadatak. Ipak, s vremenom se ispostavlja da je ta priča podjednako zagonetna, podjednako uzbudljiva i intrigantna, ali podjednako (ne)zaokružena kao i sami romani Sebastijana Najta. S jedne strane, V. mora da utvrdi istinsku ulogu ovog autora u društvu koje je neprijateljski nastrojeno prema kreativnim duhovima, a sa druge da dokuči suštinski problem kreacionističke nedorečenosti ljudske prirode. Ali pre svega, mora da rasvetli glavnu misteriju ovog romana i da nam otkrije ko je zaista bio Sebastijan Najt. Stvarni život Sebastijana Najta prvi je roman koji je veliki majstor napisao na engleskom jeziku, i to tokom 1938. i 1939. u Parizu, da bi ga objavio tek 1941. Danas mnogi stručnjaci smatraju ovu biografsku metafikciju za prethodnicu postmodernizma u književnosti. Prevod sa engleskog Ljubomir M. RadovićVer livro
