Dikens

Štefan Cvajg

Sinopse

Ne, ne treba da pitate ni knjige ni biografe koliko su savremenici voleli Čarlsa Dikensa. Ljubav živi pravim svojim dahom samo u kazanoj reči. Neka vam neko o njemu priča, najbolje kakav Englez čija daleka sećanja dopiru u ono doba prvih njegovih uspeha, neka vam o njemu priča neko od onih koji se još, ni posle pedeset godina, ne mogu da odluče da pesnika Pikvikovog kluba zovu Čarlsom Dikensom, nego stalno samo starim prisnim njegovim nadimkom „Boz“. Po tome koliko ih još sada gane i potrese kad se sete tog vremena, možemo da ocenimo koliko je bilo oduševljenje tih hiljada ljudi i s kakvim su silnim zanosom dočekivali one plave mesečne sveske, koje danas, rarissimum za bibliografile, blede po policama i rafovima. Kad je bio poštanski dan – ovako mi je pričao neki od ovih old Dickensians – prosto niste mogli da ostanete kod kuće i tu da čekate poštara koji je, najzad, da, najzad, nosio u svome svežnju i novu plavu Bozovu svesku. Ceo mesec ste upravo ludeli za njom, iščekivali ste je, radovali joj se, raspravljali da li će se Koperfild oženiti Dorom ili Agnesom, radovali ste se što je Mikober doživeo opet nepriliku – jer ste znali da će je herojski prebroditi uz vrući punč i u dobrom raspoloženju! – i zar je sad još trebalo da čekate, čekate dok poštar stigne na svojim gegavim kolicima, pa da vam tek odgonetne sve one vesele šarade. Ne, to niste mogli, to niste bili u stanju. I svi, i stari i mladi, izlazili su godinama i godinama toga dana poštaru u susret čitave dve milje, samo da bi što pre došli do svoje knjige. I već uz put, vraćajući se kući, počinjali su da čitaju. Preko ramena su jedni drugima zavirivali u stranice, a bilo ih je koji su čitali naglas, samo su se oni najobzirniji vraćali brzo natrag i žurili da što pre ovaj plen donesu svojoj ženi i svojoj deci. I kao što su u ovom gradiću, tako su tada u svakom selu, u svakom gradu, u celoj zemlji, svuda, u svim delovima sveta gde je živeo engleski svet voleli Čarlsa Dikensa; zavoleo ga je svako od prvog časa kad se sreo s njim i voleo ga sve do poslednjeg časa svoga života. Nikad u XIX veku nije nigde postojao sličan tako nepokolebljivo srdačan odnos između jednog pesnika i njegovog naroda. Kao kakav vatromet šiknula je ta slava, ali se nije gasila nikad, bila je kao sunce koje stalno obasjava svet.

Disponível desde: 07/04/2023.

Outros livros que poderiam interessá-lo

Preko puta - istina

Andrija Terzic

Reč autora:
Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
"Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
(A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

Ver livro

Plivac

Andrija Terzic

"Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti ledja svemu,i mastanjima o onom sto je bilo, i cega nema, i sto bi trebalo da bude, i ovoj obali, i ovom zivotu. Plivati i isplivati."1
Vidi sebe na obali mora, zasto bi se uopste pitao sta je zivot i ima li nesto vise od takvog uzivanja. Zapitanost moze da bude samo pocetak duhovnog puta i promena na bolje. Ako se ne promeni na bolje, promenice se na gore. Promena je neizbezna. Zato on donosi odluku da ucestvuje. Skulptura, onaj gipki pokret, a grcevit, arhitektura tela koja prazni coveka i ostavlja mesto za nameru. Pokret. Plivac. Secanje na ono što smo apsolutno znali. Prirodna sredina. Porodjaj u vodi. Isplivace. Krstenje. Jordan prima na sebe svu tezinu sveta. Iz tog postupka izlazi univerzalni karakter. Izranja. Plivac. Ziv. Takmicar. Posvecenik.Otvoren, na svoj se zadatak trosi ceo. Nakon toga istinski miruje. Ne porobljavaju ga nezdravi nemiri. Ne slabe ga za vazne napore u zivotu. Upoznaje sebe. Pitanje je jedno kod onih sa ljupkom dusom, hoce li ih grubost potopiti kad ispliva? Nema istrajnijeg, u nacinu obostranog pripadanja. On koji pliva i plivanje kao nacin njegovog izrazavanja. Precizan i jasan. Koncentrisan i udubljen. Pribran. Platonove vode teku nagore. Idu ka centru i od njega. Namera plivaca je da ide daleko, u dubinu, ali ne i u duboko. Raduje se, ipak. Zivot tece. Tok misli. Plivamo. Stiks je na kraju. Ne voli reke. Vuce ga pucina. Ciljevi i izazovi, 1 Ivo Andric, Na obali, Sabrana dela Ive Andrica, knjiga deveta, Prosveta, Beograd, 1991. godine

Ver livro

Sećanja na Krležu

Nada Marinković

Sećanja na Krležu su zanimljivo zamišljeno i adekvatno realizovano kolažno, književno publicističko štivo. Delo Nade Marinković daje Krležu iz jednog proživljenog ugla, s toplinom i suptilnim, ponekad iznenađujućim nijansama, ono pokazuje velikana u odnosima prema drugim, ali ne „drugima“ koji su oficijelne ličnosti, ili pripadaju „vlasti“. Celo je delo aranžirano veštom rukom iskusnog publiciste, intervjuera, putopisca i prozaika koji ne samo da ima šta da saopšti nego zna i kako treba prikovati pažnju čitaoca.
Redovi koji slede nisu ni monografija ni hvalospev, u njima se ne skriva nikakvo posebno otkriće. Ovo je skroman, predmeta jedva dostojan pokušaj da se još nekom saopšte uspomene koje se čine dragocenim, uza sve što su pokrenule i povukle za sobom putevima asocijacija. Možda će još nekom, osim dosadašnjem vlasniku, pružiti vredan doživljaj u časovima samoće, u trenucima nesporazuma sa sobom ili sa svetom, jer je čitava ličnost inspiratora ovih redova bila prožeta borbom, otporom i istrajnošću, zagledanošću u viziju dostojanstvenog ljudskog života, viziju u koju je verovao do poslednjeg daha.
Miroslav Krleža je umro čiste savesti ali ne i srećan; otišao je „na put“ s onim osećanjem koje imaju roditelji strasno vezani za ravnodušnu, nezahvalnu decu. Nije se tešio saznanjem da će „ta deca“ to isto doživeti od svojih naslednika jer nije bio zlurad. Ogorčavalo ga je tvrđenje da se „istorija ponavlja“, što je smatrao dokazom lakoumnosti i gluposti; ako je čovek jedanput udario glavom o zid, ne bi trebalo to deset puta da čini. Želeo je pokolenje koje će ići dalje polazeći od iskustva i mudrosti a ne bandoglavo i samouvereno započinjati iz početka, rušeći uz dotrajalo i loše sagrađeno i ono što su bile poruke ljubavi i mudrosti.
Neki bi ljudi morali da budu večni, da fizički traju, jednostavno zato da bi imao neko da kaže glasno i jasno ono što misle mnogi pošteni i pametni ali mucavi, okovani obzirima, kukavičlukom, konformizmom, baš-me-briga filozofijom. Koliko je samo puta rekao i napisao: „Mi smo tradicionalno inertni, letargični, i to je u ličnom kao i u opštem životu naša kob!“

Ver livro

Portret umetnice čistog srca

Nada Marinković

„Roman je istorija života umetnice Ivanke Jovanović, koja je kao samouka počela da slika u pedesetoj godini života i za kratko vreme dobila najviše ocene najstrože stručne kritike. Za svega nekoliko godina, njena platna su dobila mesto u galerijama i muzejima Pariza, Londona, Minhena, Moskve, Rima, Berlina, Budimpešte, Milana... Težeći da otkrije, gde se taj umetnički nagon, taj izuzetan dar, skrivao pre erupcije stvaralaštva, pisac proučava Ivankin život, prateći ga od najranijih godina i potonje etape: kroz životnu borbu, iskušenja rata, njenu najdublju intimu. Scena na kojoj se ova povest zbiva, uglavnom je Bačka, grad Sombor i njegova okolina, ali isto toliko i neki drugi gradovi: Baja, Pečuj, Milano, Venecija, Pariz, Moskva, Minhen... Život će Ivanku odvesti u Srbiju, u Kragujevac i Gornji Milanovac, i sve što se tokom njene nemirne biografije zbivalo, sliće se kao mnoge pritoke u snažnu reku njenog stvaralaštva. Opisima drevnog Sombora i njegove istorije, okolnih salaša, Dunava i Batinske bitke, ratnog vihora i prvih posleratnih godina – kroz lirske slike i dramatične ratne sekvence – pisac ostvaruje dinamiku jake zvučnosti.“

Iz recencije Milorada R. Blečića

Ver livro

Lukrecija Bordžija

Marija Belonči

Renesansna lepotica nesvakidašnjih talenata, odana kći manipulativnog pape Aleksandra VI, sestra koja je nadživela četvoricu braće, žena koja je udajom stekla titule grofice od Pezara, vojvotkinje od Bišeljea i vojvotkinje od Ferare, u istoriji je, a još više u književnosti, ostala upamćena kao beskrupulozna trovačica, dželat neopreznih koji bi joj se našli na putu.
Ovo delo prikazuje nam jednu sasvim drugačiju Lukreciju Bordžiju – strastvenu ženu koja se nesigurno kreće kroz političke spletke i nezajažljive ambicije svog oca i brata. Dočarava nam Lukrecijinu prividnu moć; dok je nakratko odlučivala o pitanjima papske ili ferarske države, nije imala vlast nad sopstvenim životom. Posle kratkotrajne sreće bračne ljubavi, bila je primorana da sahrani muža i napusti decu. Nad njom su kao nad robinjom licitirali, potcenjivali je i klevetali, no ona je u svemu tome sačuvala plemenitost duha, koja ju je učinila muzom nekih od najvećih pesnika renesanse.
Ako je teza o nepristrasnosti istorije mit, kao što tvrdi autorka, onda je ova knjiga zaista uspeo pokušaj razbijanja tog mita, ujedno i mita o jednoj od najoklevetanijih žena u istoriji čovečanstva.
Dobitnik italijanskih književnih nagrada Viareggio i Galante, nakon prvog objavljivanja 1953. godine, ova slavna biografija je, prema rečima autorke, „večna priča žene, koja se koleba između pristanka i pobune“.
 
 
Prevod sa italijanskog: Gordana Subotić

Ver livro

Gospođa Pompadur

Žil i Edmon de Gonkur

Gospođa Pompadur, ljubavnica Luja XV, štitila je slobodoumne mislioce i određivala trendove svoga vremena. Iako nije imala direktan uticaj na politiku, bila je važna i pitali su je za sve.
Najslavnija od svih francuskih kraljevskih ljubavnica je markiza De Pompadur, ljubavnica Luja XV, koju su Parižani opisali kao ženu koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica.
Gospođa Pompadur bila je inteligentna, lepa i prefinjena, izuzetno zanimljiv sagovornik, a ministri na dvoru Luja XV rado su tražili njene savete i provodili vreme s njom. Zbog malih usta, ovalnog lica i duhovitosti smatrana je lepoticom svog vremena, i veoma brzo uspela je da uđe u salone tadašnjeg francuskog građanstva.

Ver livro