Pometnje pitomca Terlesa i izabrane priče

Robert Muzil

Sinopsis

U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila.
Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka.
Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”.
U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi.
 
Prevod sa nemačkog: Milorad Sofronijević, Đorđe Katić, Svetomir Janković

Disponible desde: 27/11/2023.

Longitud de impresión: 638 páginas.

Otros libros que te pueden interesar

Priče

Leonid Dobičin

Leonid Dobičin (1894−1936), gledano iz perspektive aktuelne recepcije, jedan je od najznačajnijih ruskih pripovedača iz druge i treće decenije dvadesetog veka. U ovom periodu su, pored njega, delovali i postigli svoje najznačajnije književne rezultate mnogi izuzetni pisci. Leonid Dobičin se, među njima, ističe originalnim viđenjem stvarnosti i načinom pisanja, zahvaljujući kojima je ostvario znatan uticaj na savremenu rusku književnost.

Ruski pesnik Oleg Jurjev (1959−2018) objavio je apokrifno „Nepoznato pismo pisca L. Dobičina Korneju Ivanoviču Čukovskom“ (2012). Taj postmodernistički tekst nudi alternativnu verziju događaja, po kojoj je Dobičin inscenirao samoubistvo, zaposlio se u obližnjem kolhozu „Šušari“, proveo rat pod okupacijom, odslužio kaznu u logoru i ponovo se zaposlio u istom kolhozu. Dobičin tobože piše pismo Čukovskom 1954. godine, posle penzionisanja, a postskriptumi uz pismo sežu do 1994. godine i predstavljaju, kao i tekst pisma, parodijski komentar na opštepoznate i manje poznate činjenice iz istorije književnosti (poput pretpostavke da je pesnik Nikolaj Olejnikov mogući autor romana „Tihi Don“).

Iako je do devedesetih godina prošlog veka Leonid Dobičin bio gotovo nepoznat, njegovo delo nesumnjivo pripada krugu ruske klasike, a on sam, po rečima Viktora Jerofejeva, postao je „heroj ruske književnosti dvadesetog veka koji se posthumno popeo na književni Olimp brže čak i od autora „Majstora i Margarite“.

Zorislav Paunković

Ver libro

Putopisi po sećanju

Dušan Miklja

Prilozi u ovoj knjizi nastali su u vreme kada su, zbog nemogućnosti putovanja, putopisi po sećanju bili jedini mogući. Kao i svako sećanje, i ovo pati od zaboravljanja, te je moguće da su izostavljeni i zanimljiviji događaji i živopisniji krajevi. Pošto se na ponovno putovanje svetom ne može krenuti bez makar malo samoironije, putopisi su, sasvim svesno, lišeni patetike, koje, uostalom, i u životu i u pisanju ima previše.

Ver libro

Kina

Nada Marinković

„...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.

Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.

Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.
Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“

Ver libro

Čarobni trenuci i druge priče

Saša Dimoski

U zbirci pripovedaka Čarobni trenuci Saša Dimoski našim aktuelnim istorijskim, političkim i društvenim temama pristupa na originalan, pronicljiv i izrazito duhovit način, gradeći uzbudljive pripovedne linije pune neočekivanih dramskih i humornih obrta. Njegove priče donose paradoksalno ubedljive alternativne tokove kojima naši životi poslednjih decenija nisu pošli, zalazeći u skrivene, mučne, šašave i mračne kutke duševnih profila pripovednih junaka. Sposobnost Dimoskog da ono što tamo nađe čitaocu servira na tanjiru produbljenog razumevanja, garnirano smehom, gorkim i ozbiljnim, ironičnim i razuzdanim, čini njegov književni glas veoma prepoznatljivim u žamoru savremene srpske proze, a Čarobne trenutke knjigom kojoj će se čitaoci vraćati kad god se zažele životno aktuelne, mudro osmehnute i vragolaste proze.

Ver libro

Novčanica od milion funti

Mark Tven

„Novčanica od milion funti“ Marka Tvena je zbirka kratkih priča prvi put objavljenja 1983. godine.

Ver libro

Plavi dobroćudni vali

Milica Janković

Plavi dobroćudni vali je zbirka kratkih priča iz 1929. godine: „Plavi dobroćudni vali“, „Stojan Stević“, „Poznanstvo sa Šantićem“, „Kate Marćeli“, „Bogdan“ i „Na ostrvu“.

Ver libro