Outros livros que poderiam interessá-lo

• 

  Preko puta - istina

  Andrija Terzic

  • 1
  • 7
  • 0

  Reč autora:
  Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
  Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
  "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
  (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

  Ver livro

• 

  Plivac

  Andrija Terzic

  • 2
  • 78
  • 0

  "Samo plivati! Isplivati iz hladne vode i okrenuti ledja svemu,i mastanjima o onom sto je bilo, i cega nema, i sto bi trebalo da bude, i ovoj obali, i ovom zivotu. Plivati i isplivati."1
  Vidi sebe na obali mora, zasto bi se uopste pitao sta je zivot i ima li nesto vise od takvog uzivanja. Zapitanost moze da bude samo pocetak duhovnog puta i promena na bolje. Ako se ne promeni na bolje, promenice se na gore. Promena je neizbe­zna. Zato on donosi odluku da ucestvuje. Skulptura, onaj gipki pokret, a grcevit, arhitektura tela koja prazni coveka i ostavlja mesto za nameru. Pokret. Plivac. Secanje na ono što smo apsolutno znali. Prirodna sredina. Porodjaj u vodi. Isplivace. Krstenje. Jordan prima na sebe svu tezinu sveta. Iz tog postupka izlazi univerzalni karakter. Izranja. Plivac. Ziv. Takmicar. Posvecenik.Otvoren, na svoj se zadatak trosi ceo. Nakon toga istinski miruje. Ne porobljavaju ga nezdravi nemiri. Ne slabe ga za vazne napore u zivotu. Upoznaje sebe. Pitanje je jedno kod onih sa ljupkom dusom, hoce li ih grubost potopiti kad ispliva? Nema istrajnijeg, u nacinu obostranog pripadanja. On koji pliva i plivanje kao nacin njegovog izrazavanja. Precizan i jasan. Koncentrisan i udubljen. Pribran. Platonove vode teku nagore. Idu ka centru i od njega. Namera plivaca je da ide daleko, u dubinu, ali ne i u duboko. Raduje se, ipak. Zivot tece. Tok misli. Plivamo. Stiks je na kraju. Ne voli reke. Vuce ga pucina. Ciljevi i izazovi, 1 Ivo Andric, Na obali, Sabrana dela Ive Andrica, knjiga deveta, Prosveta, Beograd, 1991. godine

  Ver livro

• 

  Sveti đavo Raspućin i žene

  Rene Filep-Miler

  • 0
  • 0
  • 0

  Sveti đavo bio je naslov jednog protiv Raspućina upravljenog pogrdnog zapisa iz pera strahovitog kaluđera Iliodora. Optužbe i tvrđenja tog pamfleta znatno su doprineli stvaranju one lažne i karikirane slike koja Raspućina prikazuje kao prepredenog šarlatana, upravo kao glavnog krivca za propast Rusije.
  Ta slika, stvorena mržnjom tog neprijatelja, postala je otada šablon za Raspućinov portret i tako pružena javnosti. Meteži revolucije dugo vremena su onemogućavali objektivnu korekturu te slike, jer revolucionarnoj frazi koja beše na dnevnom redu nije bila potrebna istinitost; za nju je u toj političkoj borbi bio od važnosti samo efekat. U tom pogledu pak, mučno da bi se mogao poželeti podesniji istorijski portret nego što beše taj koji je bio u stanju da bolje i očiglednije nego bilo koji drugi prikaže svekoliku nedostojnost ranijeg vladavinskog sistema i njegovih predstavnika.
  Za revolucionarnu Rusiju, u njenoj borbi protiv jednog odista u mnogim pogledima preterano neispravnog te prema tome izopačenog sistema, kao što je bio carizam, moglo je to karikiranje ličnosti i situacija izgledati ako ne opravdano a ono bar kao nešto što može da se izvini. Međutim, bez ikakvog dokazanog razloga, Raspućinovu figuru zahvatilo je i uživanje publike u skandalima i senzacijama, i ono je doprinelo svoje da se stvori koliko lažna toliko i, u svojoj šarenoj tehnici, prosta slika jednog banalnog „đavola u čovečjem obliku“.

  Ver livro

• 

  Kleopatra

  Klod Ferval

  • 0
  • 0
  • 0

  „Premda joj je bilo jedva sedamnaest godina, za Kleopatru se nije moglo reći da je dete. U petnaestoj se udala za brata, koga joj je naturio zakon njene porodice nakon očeve smrti. Ali taj neveran čovek ju je odbacio i ona je morala u progonstvo u kojem je puno toga naučila. Stoga je raspolagala iskustvom kakvim se njene vršnjakinje obično ne mogu pohvaliti. Kakve je utiske stekla ćerka Ptolemeja Auleta u svom detinjstvu na dvoru koji nije skrivao svoje opačine? Njen otac je bio čudan kralj, koji je usred velikih nemira i provala stranaca samo spokojno i tvrdokorno svirao frulu. Bilo kako bilo, proizašla iz rase istančane kulture, sva prožeta samom sobom, književnošću i umetnostima, mlada Kleopatra je neobično rano upoznala život. U uzrastu kad ostale devojke provode svoje dane u gineceju i neguju čednost sanjajući o kojekakvim sitnicama, ona je već bila osetila slast zavođenja i vladanja, i oslobođena svih predrasuda nije se libila da stvarima pogleda pravo u lice. Ona je znala vrednost ljudi. Ali da bi im se svidela ili da bi ih lakše iskoristila, rado je pokazivala svoju duhovitost, živost i učenost...“

  Ver livro

• 

  Kazanova

  Štefan Cvajg

  • 0
  • 0
  • 0

  Kazanova figurira kao poseban i jedinstveno srećan slučaj u svetskoj književnosti, pre svega zbog toga što je ovaj famozni šarlatan isto tako neopravdano dospeo u Panteon stvaralačkog duha kao i Pontije u Simvol vere. Što se tiče njegovog pesničkog plemstva, ono nije ništa manje sumnjivo nego ona iz azbuke drsko napabirčena viteška titula de Seingalt: nekoliko njegovih stihova, na brzinu sročenih između kreveta i kockarskog stola, u počast neke damice, mirišu na mošus i akademski lepak, i kad naš dobri Đakomo počne da filozofira, nije zgorega stisnuti vilice da bi se sprečilo zevanje. Ne, on tako malo pripada pesničkom plemstvu, on, Kazanova, kao u Goti, i ovde je parazit, nametljivac bez prava i ranga. Ali isto onako smelo kao što za života uspeva da kao sin bedne glumice, najureni sveštenik, rashodovani vojnik, ozloglašeni kockar, opšti s carevima i kraljevima, da bi konačno umro na rukama poslednjeg plemića, princa De Linja – prodrla je njegova senka među besmrtne, iako je on prividno samo mali duh koji se bavi umetnošću, unus ex multis, pepeo u vihoru vremena. Ali – čudna činjenica! – ne on, već svi njegovi slavni zemljaci i uzvišeni pesnici Arkadije, „božanstveni“ Metastazio, plemeniti Parini i tutti quanti, postali su bibliotečka prašina i hrana za filologe, dok njegovo ime još lebdi na svim usnama, zaokruženo u osmeh pun poštovanja. I prema svoj zemaljskoj verovatnoći, njegova erotična Ilijada živeće dugo i nalaziće fanatične čitaoce, dok već odavno La Gerusalemme liberata i Pastor fido kao cenjeni istorijski antikviteti leže nečitani u ormanima za knjige, prekriveni prašinom. Jednim potezom je taj ovejani igrač na sreću nadigrao sve pesnike Italije od Dantea i Bokača.
  
   

  Ver livro

• 

  Godine

  Ani Erno

  • 0
  • 0
  • 0

  Godine su mi bile u fokusu jer su njen magnum opus, objavljene su u poznim autorkinim godinama, nakon značajnih romana kao što su Mesto pod suncem, Događaj, Jedna žena… i sva ta prethodna ali i naknadna ostvarenja kulminiraju u Godinama i, s druge strane, istovremeno iz njih izviru, i tematski, i stilski i vrednosno. U Godinama, kao uostalom i u svim drugim njenim romanima, sebe i svet piše žena. Međutim, za razliku od drugih dela, ovim romanom obuhvaćen je znatan period, od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih, do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije. Pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u Godinama simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava a odnedavno i čitav svet. Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja.
   
  Između prve i poslednje rečenice: Sve će slike nestati i Sačuvati nešto od vremena u kom nikad nećemo biti, odvija se čitav jedan život, čitava istorija jedne zemlje, čitavo umetničko delo. I odvija se vreme. Ove dve rečenice su razlog pisanja romana, sve će slike nestati… Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, Godine su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.
   
  Zbog svega ovoga, za mene su Godine bile jedna od onih knjiga koje fale.
   
  Ljubica Pupezin, iz pogovora

  Ver livro