Špijuni majke Srbije
Marko Lopušina
Editorial: Agencija TEA BOOKS
Sinopsis
Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih trista godina radili u korist države i srpskog naroda.
Editorial: Agencija TEA BOOKS
Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih trista godina radili u korist države i srpskog naroda.
Reč autora: Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo. Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala. "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme." (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)Ver libro
Knjiga o sudbini. Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, od poleta, od sile, od vere u život i u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja. Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepio bi da ne sija u pomrčini njegovo naslućeno blago... Knjiga mudrosti i lepote velikog srpskog pesnika, jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. Riznica poetičnih filozofskih razmatranja o sudbinskim temama koje zaokupljaju svakog čoveka. Izvor znanja i životnog nadahnuća.Ver libro
Nada Marinković danas slovi kao jedan od najboljih jugoslovenskih putopisaca. Ako ijedna, onda će baš ova njena knjiga taj renome neporecivo dokazati i potvrditi. Stanice u vremenu, zapravo tri opsežna zapisa, o Sovjetskom Savezu, Gvineji, i Kambodži, nisu beleške dokona putnika isključivo željna atrakcija što ih neka zemlja pruža, nego je reč o delu koje čitaoca upućuje u tajne sveukupnog života tih zemalja, u njihovu sadašnjost i prošlost, u njihove krajolike i gradove, u njihovu civilizaciju i njihovu kulturu. Sve te komponente, nužne da bi se život jednoga naroda sagledao u svoj njegovoj kompaktnosti, Nada Marinković ponajčešće iskazuje kroz osobe koje na svojim putovanjima susreće i s kojima razgovara. Polazeći od činjenice da je čovek istorijsko biće i da je u njemu sadržano sve ono što ga okružuje i u čemu stvaralački učestvuje, autorka uspeva da, portretišući najrazličitije ličnosti, opisujući pejzaže i spomenike, tragajući za prošlim u onom što je danas, ovu istinu sintetizuje u dokumentovan i ujedno umetnički izražaj. Prostranstva Sovjetskog Saveza, žarku Gvineju, daleku Kambodžu, zemlje koje prosečan Evropljanin poznaje slabo ili nikako, Nada Marinković, zahvaljujući svojoj zamašnoj kulturi, opažačkim sposobnostima i snazi pravog pisca umetnika, otkriva i tumači do te mere jasno i plastično da nam se učini kako smo te krajeve i mi sami zajedno s njom proputovali i videli. Pričajući na primer o Kambodži, o geografskim i klimatskim specifičnostima te zemlje, o njenoj drevnoj i nadasve bogatoj kulturi, o njenoj religiji i umetnosti, o minulom i sadašnjem vremenu, autorka naprosto uspeva da portretiše čitav jedan narod, učiniti ga čitaocu bliskim i jasnim sa svim onim što u njemu kao njegova odlika počiva, uspeva da iskaže ono čime je uslovljeno njegovo narodno biće. A susreti sa znamenitim ljudima dotičnih zemalja, s velikim umetnicima, naučnicima i državnicima daju ovoj knjizi još i vrednost nesvakidašnjeg dokumenta. Nada Marinković ume da odabere: kazuje o onome što je najzanimljivije i najznačajnije; zna ova spisateljica, uz to, da zauzme i vlastiti stav prema činjenicama koje saopštava, pa su Stanice u vremenu ne samo knjiga koja se rado čita zbog sadržaja nego je to ujedno i delo koje svedoči o stvaralačkoj snazi svoga tvorca.Ver libro
Ali uvek kad se jedan čovek ili jedan narod odvažno poduhvati zadatka koji prevazilazi njegove stvarne mogućnosti, povećavaju mu se i snage do jačine nikada neslućene: nikada, možda, nijedna nacija nije na veličanstveniji način sažela u jedan jedini pobednički trenutak svoje snage kao Portugal na prelomu petnaestog veka; odjednom ova zemlja stvara ne samo svoga Aleksandra, svoje Argonaute u licu Albukerka, Vaska da Game i Magelana nego i u licu Kamoensa, svoga Homera, u licu Baruša, svoga Livija. Naučnici, arhitekti, veliki trgovci niču preko noći. Za jedan nezaboravan svetski čas Portugal je prva nacija Evrope, predvodnik čovečanstva...Ver libro
Roman koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim a obnavlja večno razarajuće pitanje da li smo saznali sve što je važno o najbližima? Da li smo se – za života – dovoljno ispričali? Da li je, drugim rečima, moguće naknadno „popunjavanje praznina“, makar kao oživotvorenje „lične utopije“. Roman Krpljenje paučine opisuje dirljiva nastojanja sina da obnovi pokidane niti porodičnog tkanja, da ponovo uspostavi sudbinske važne pojedinosti očevog života, da naknadno složi kockice jedne mučeničke ali i izuzetne sudbine u mučnome vremenu kada je porodica bila jedino utočište i odbrana od političkog i svakog drugog nasilja. „U neumoljivom preispitivanju pisac se – poput Danila Kiša – u potrazi za ocem, koji je za života češće bio odsutan nego prisutan, kreće stazom bolnih uspomena sve do okrutnog saznanja da se ono što je bilo ni na koji način osim u sećanju i priči ne može oživeti i izmeniti.“ (Iz recenzije Milete Aćimovića Ivkova) „Stapajući mozaik jedne tragične sudbine, mereći i opštost i detalj na najosetljivijem tasu, pisac je u romanu Krpljenje paučine podigao spomenik bezmernoj ljudskoj patnji i stradanju.“ (Rada Saratlić, Politika)Ver libro
Ovim ogledom, kako je sam autor nazvao svoje ostvarenje, Borislav Radosavljević se još jednom sjajno predstavio i kao književnik neobične fizionomije i kao novinar i televizijski voditelj, koji je u sve tri oblasti nastojao i uspevao da odneguje jedan svoj sopstveni originalan i nezavisan polemički i kritički ugao prema društvenim zbivanjima i pojavama. Ugao kojeg se on veoma rano, još tamo sedamdesetih godina prošlog veka, iskreno i odano počeo da pridržava, a koji se jasno može da identifikuje sa onim retkim i uzvišenim shvatanjem da je osnovna dužnost svakog pravog intelektualca da se kritički angažovano odnosi prema društvenoj zbilji, bez obzira ko se u njoj nalazio na vlasti.Ver libro