Weitere Bücher, die Sie mögen werden

• 

  Preko puta - istina

  Andrija Terzic

  • 1
  • 7
  • 0

  Reč autora:
  Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
  Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
  "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
  (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

  Zum Buch

• 

  Beogradski književni časopis br...

  Beogradski književni časopis

  • 0
  • 0
  • 0

  Beogradski književni časopis br. 60–61, proleće–leto 2021.
   
  Rubrike: Domaća i prevodna književnost, temati, književna kritika

  Zum Buch

• 

  O slobodi

  Džon Stjuart Mil

  • 0
  • 0
  • 0

  Iako je napisao veoma značajne radove iz drugih područja filozofije (npr. Sistem logike, gde izlaže načela induktivnog zaključivanja, ili Utilitarizam, gde izlaže shvatanje da svako treba da dela tako da proizvede najveću sreću za najveći broj ljudi), Mil je najtrajniji utjecaj ostavio svojim radovima iz političke filozofije i etike. Njegovo delo O slobodi smatra se jednim od temeljnih tekstova savremenog liberalizma. U njemu Mil zagovara načelo da je ljudsku slobodu dozvoljeno ograničavati samo ukoliko šteti drugima. Načelo štete, kako se to načelo često naziva, u svojoj primeni na uređenje društvenih odnosa isključuje sve despotske i autoritarne oblike vlasti koji guše slobodu pojedinaca i njihovu individualnost. Od posebne važnosti za sreću pojedinca i društva u celini jeste sloboda govora, koja ničim ne sme biti ograničena.
   
  Na Milovoj raspravi O slobodi njen prevodilac, kralj Petar I Karađorđević, tvorac države Srba, Hrvata i Slovenaca, zasnovao je svoj politički program.

  Zum Buch

• 

  Sveti đavo Raspućin i žene

  Rene Filep-Miler

  • 0
  • 0
  • 0

  Sveti đavo bio je naslov jednog protiv Raspućina upravljenog pogrdnog zapisa iz pera strahovitog kaluđera Iliodora. Optužbe i tvrđenja tog pamfleta znatno su doprineli stvaranju one lažne i karikirane slike koja Raspućina prikazuje kao prepredenog šarlatana, upravo kao glavnog krivca za propast Rusije.
  Ta slika, stvorena mržnjom tog neprijatelja, postala je otada šablon za Raspućinov portret i tako pružena javnosti. Meteži revolucije dugo vremena su onemogućavali objektivnu korekturu te slike, jer revolucionarnoj frazi koja beše na dnevnom redu nije bila potrebna istinitost; za nju je u toj političkoj borbi bio od važnosti samo efekat. U tom pogledu pak, mučno da bi se mogao poželeti podesniji istorijski portret nego što beše taj koji je bio u stanju da bolje i očiglednije nego bilo koji drugi prikaže svekoliku nedostojnost ranijeg vladavinskog sistema i njegovih predstavnika.
  Za revolucionarnu Rusiju, u njenoj borbi protiv jednog odista u mnogim pogledima preterano neispravnog te prema tome izopačenog sistema, kao što je bio carizam, moglo je to karikiranje ličnosti i situacija izgledati ako ne opravdano a ono bar kao nešto što može da se izvini. Međutim, bez ikakvog dokazanog razloga, Raspućinovu figuru zahvatilo je i uživanje publike u skandalima i senzacijama, i ono je doprinelo svoje da se stvori koliko lažna toliko i, u svojoj šarenoj tehnici, prosta slika jednog banalnog „đavola u čovečjem obliku“.

  Zum Buch

• 

  Kina

  Nada Marinković

  • 0
  • 0
  • 0

  „...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.
  
  Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.
  
  Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.
  Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“
   

  Zum Buch

• 

  Suvereni Srbije

  Elena Vakaresku

  • 0
  • 0
  • 0

  Poglavlje iz knjige Elene Vakaresku „Kraljevi i kraljice koje sam poznavala“(1904), u kojem se govori o kralju Milanu Obrenoviću, kraljici Nataliji, kralju Aleksandru Obrenoviću i Dragi Mašin.

  Zum Buch