Otros libros que te pueden interesar

• 

  Preko puta - istina

  Andrija Terzic

  • 1
  • 7
  • 0

  Reč autora:
  Roman se rodio u Holandiji, prilikom jedne moje velike bitke. Bitke sa samim sobom. Da mi je neko sedam dana pre početka te bitke, negde tamo u februaru 2013. godine rekao da ću danas pisati uvodnu reč svog romana, možda bi mu se nasmejao u lice. To dokazuje da se roman, kao i moje pisanje, odjednom neplanirano dogodilo.
  Zahvaljujem se svima koji su mi pomogli na ovom putu. Načini njihove pomoći se razlikuju, ali srca su ista. Rečenica koju upravo čitate sadrži njihova, na ovom papiru nevidljiva imena, ali ona su vidljiva samo onome kome je vazno da budu vidljiva. Meni. I od srca im hvala za sve . Hvala i onima koji mi nisu pomogli, a trebalo je. Zapravo, njima najviše hvala.
  "Vreme koje ste na bilo koji način proveli izolovani, a pametno ga iskoristili, bez obzira što drugi pretpostavljaju da ste ga izgubili, jeste najbolje moguće vreme."
  (A.T. 15.06.2013. Amsterdam)

  Ver libro

• 

  Špijuni majke Srbije

  Marko Lopušina

  • 0
  • 0
  • 0

  Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih trista godina radili u korist države i srpskog naroda.

  Ver libro

• 

  Jasna Poljana

  Nada Marinković

  • 0
  • 0
  • 0

  „Ponekad mislim da sam opsednuta životom i ljudima. Svet nije lep zbog onoga što je u njemu večno lepo i što nepromenljivo stoji nasuprot naših raspoloženja; lepotu sveta čine ljudi, oni uspeli i oni izuzetni. To sam najpre otkrila slučajno, u času zbunjenosti i usamljenosti, kada sam umesto bekstva izabrala traženje. Posle je došla svesna želja da takve ljude sretnem, neki su mi sami dolazili na put.
  
  Saznala sam i to da postoji jedna klasa ljudi, čvrsto povezana istim težnjama i shvatanjima, iako podeljena nacionalnostima, čak i rasama. Oni prolaze mimo nas i žive među nama, i, često, tek kada iščeznu, po svetlom tragu koji je ostao iza njih mi shvatamo koliko su jači od svoje smrti. Tada je kasno da ih darujemo i da ih žalimo, ostaje samo da prihvatimo bogatstvo koje su nam ostavili.
  U vremenu u kome živimo ovakve reči čine se, možda, preteranim. Međutim, takvi izuzetni ljudi postoje i ja sam ih sretala. Oni su kao oaze svetlosti, kao čiste i jasne poljane na kojima svako može naći onu neophodnu meru spokojstva nužnu da se življenje ne pretvori u lutanje. Posmatrati svet, čitati knjige, naslove s prvih stranica novina, i misliti šta ovaj ili onaj čovek koga poštujemo, čiju misao volimo, o tome kaže. Ne biti sam u nespokojstvu i brizi, u razočaranju, u svim tim protivurečnostima koje se oko nas stežu kao ledeni obruč. Ništa se ne može graditi bez poverenja: ni ljubav ni prijateljstvo, niti bilo kakvo delo zajednice; poverenje je ona gvozdena konstrukcija koja telu građevine omogućava stamenost i život. To poverenje ne živi ni u pticama ni u bilju, čovek je njegov bujni ili usahli izvor. Eto, jedino zato idem stopama čoveka, vreme mi je pokazalo da put nije pogrešan. Htela bih jednom da ih sve saberem i opišem, one viđene i značajne, i one, po merilu sveta, sasvim beznačajne; tako bi se moglo dokazati da svet u kome smo živeli nije bio lišen bogatstva i zračenja, ako su se ona želela i htela otkriti.“
   

  Ver libro

• 

  Suvereni Srbije

  Elena Vakaresku

  • 0
  • 0
  • 0

  Poglavlje iz knjige Elene Vakaresku „Kraljevi i kraljice koje sam poznavala“(1904), u kojem se govori o kralju Milanu Obrenoviću, kraljici Nataliji, kralju Aleksandru Obrenoviću i Dragi Mašin.

  Ver libro

• 

  Sićušne priče - Srpska mikro priča

  Dragan Babić

  • 0
  • 0
  • 0

  Mikro-priča je stilski eksperiment, samoinicijativno ispitivanje granica proze, maksimalna redukcija teksta do tačke gde on prestaje da bude proza i pretvara se u smislen zbir nasumično spojenih reči i fraza. Kada uspeju da stanu na korak pre te tačke, srpski prozaisti stvaraju vrlo upečatljivu, potentnu i kvalitetnu mikro-prozu koja u tek nekoliko rečenica ili pasusa uspeva da dočara svu surovost, raznolikost i nesnađenost sveta oko njih. Drugim rečima, oni mikro-prozom mogu da opišu sve one događaje, osećanja i stavove koji ih okružuju, i to neretko na efektniji način nego u obimnijim kratkim pričama i romanima.

  Ver libro

• 

  Kina

  Nada Marinković

  • 0
  • 0
  • 0

  „...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja.
  
  Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja.
  
  Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima.
  Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“
   

  Ver libro