Maison d'édition: Agencija TEA BOOKS
Povod i uzrok stranom prisustvu u Africi je njeno bogatstvo: četvrtina svetskih rezervi urana, polovina rezervi mangana, gotovo celokupne rezerve hroma i platine, dve trećine zlata, najviše dijamanata, najveće rezerve kobalta, vanadijuma, germanijuma, nafte i drugih strateških sirovina.
„...Na atlasu velika mrlja Kine raste, postaje neuhvatljiva pogledu i on roni kroz nju kao nesrećna mala riba koju će progutati sopstvena želja. Dosta je ljudi bilo u Kini i mnogo se pisalo o toj zemlji. Putnici su ispričali sve što ih je tamo iznenadilo svojom posebnošću – tako smo saznali sve bizarnosti na razne načine interpretirane. Videli smo, kao sopstvenim očima, dvorove i hramove, vrste porcelana sve do onog iz pokrajine Kjangsi, porcelan što ne prelazi debljinu ljuske jajeta; opisali su nam razne vrste mučenja i tajne erotskih nastranosti; zavirivali smo u pušionice opijuma, u klubove šangajskih milionera i tako bili svedoci njihova raspusnog života. Kina nam je predstavljena s najfolklornije, ’najkineskije’ strane. Kinezi su prikazivani kao najčišći predstavnici svoje rase i idolopoklonici Zapada, fini, svileni, s dugim zašiljenim noktima i očima zamagljenim opijumom, pohotom i pohlepom za novcem. S druge strane, ako to već nije bio ambijent jednog još u Evropi zamišljenog kineskog muzeja, romani su govorili o bednicima koji s religioznim zanosom trpe svoju bedu, i ta je beda bila vrlo živopisna, činila se gotovo insceniranom radi kurioziteta, u čast radoznalih turista. Bilo ih je, daleko manji broj, koji su govorili i o stvarnoj, proživljenoj tuzi ove zemlje, ali je jedva ko ulazio u njene uzroke nagoveštavajući mogućnost i drukčijeg stanja. Dolazili su putnici i odlazili, odnoseći sobom više ili manje, prema potrebama i sklonostima. Znam da je, široko uzevši, u narodima, kao i u pojedincima, sasvim lako videti ono što se hoće, jer nema čoveka, ljudskog dela, pa ni naroda, koji ne bi bio zbir pozitivnih i negativnih odlika. Volter se još davno divio Kini i voleo je. U toj je zemlji nalazio ostvaren utopistički san o idealnom društvu. U kineskom narodu video je racionalan narod, antireligiozan, disciplinovan i radan, narod koji zasukanih rukava, diveći se oskudnoj lepoti prirode oko sebe, ’obdelava svoj vrt’. Monteskje naprotiv, doživljava nešto sasvim drugo. On apostrofira Kinu kao primer rđavog državnog sistema. Tamo caruju despotizam i servilnost, dva elementa što urađaju kukavičluk i podlost. Misionari su doživljavali Kinu kroz poštovanje ili nepoštovanje svojih dogmi, kapitalisti u ostvarenju svojih finansijskih težnji. Putnici su doživljavali Kinu na njenim kuriozitetima; svoja estetska merila preko njena komfora i dragocenosti do kojih su došli za malen novac! Pisci su je doživljavali, mahom, preko izdavačkih zahteva što su formirani po ukusu tržišta, ređe na onom što se naziva afinitet i lična savest. S platformi na koje su se postavljali, ljudi su davali svoje ocene, a neznatni su bili uzroci što su određivali njihove simpatije i antipatije...“Voir livre
Ova priča o Americi, bogatoj i moćnoj zemlji, „trbuhu sveta“ koji sve proždire – od robe do pameti – čita se u jednom dahu, kao najlepša bajka o putovanju u svet koji u mnogo čemu podseća na one izmišljene i nepostojeće.Voir livre
„... Kad nastanu jesenji dani, na Kosovu svako jutro legne magla koja se postepeno razređuje što se sunce više penje, pa kad se ona sasvim razbije, nastane najlepši dan. Tih dana, izjutra je studeno te se čovek mrzne a na podne je žega nesnošljiva. Jednoga od tih dana početkom meseca avgusta, krenem se u četiri sata izjutra iz Prištine na put s Kosova na Sinje more, kako sam ga i u naslovu ovih mojih beležaka označio. U Prištini još sve spava. Kapci na dućanima su spušteni i debelim katancima zakopčani za ćepenke. Pogde i gde samo kafedžija već otvorio kapak na svome malom dućančetu okićenom džezvicama razne veličine, izneo na sokak mangal pun uglja pa ga, još sanjiv, raspaljuje mašući metlom. Tamo dalje, pred hanom, uspremaju se putnička kola; kočijaš vezuje kanapom nešto na dizginama što se sinoć prekinulo, a prljavo hansko momče donosi pune kofe i pljuska točkove na kolima da spere blato, što su ga kola juče ponela s puta. Psi, one gomile sokačkih pasa sa orijenta koji kad nastanu hladne noći spavaju pribijeni jedno uz drugo na kaldrmi, već su počeli da se razmotavaju iz tih svojih klupčadi i da se protežu očekujući, sa opravdanom nestrpljivošću, da se otvore kasapnice. Na onoj česmi na ćošku, umiva se jedan hodža i pere noge brižljivo kao i lice da se zatim popne na visoko minare i jasnim, zvonkim glasom, oglasi prvi jutarnji pozdrav Bogu...“Voir livre
Šetnje Adom zaokružuju beogradski triptih Spomenke Krajčević, koji je otvorio Kalemegdan izbliza (2008) a proslavila knjiga Krugom dvojke (2010). Putopisi se obično pišu o dalekim, egzotičnim predelima, međutim, Spomenka Krajčević pokazuje da se može putovati i po rodnom gradu, po vertikali i horizontali – kroz njegove predele, njegovu istoriju, legende, arhivsku građu, odsjaje u svesti posmatrača. Umesto putopiscu, prolazniku, grad se ovde otkriva pažljivom, stalno prisutnom posmatraču, šetaču koji upija poznate predele, istražuje njegove slojeve i gradi nove, sopstvenim doživljajima ili domišljanjem. Prizori su pokretač priča koje ne moraju imati nikakve veze s realnošću osim varnice koje su upalile u svesti šetača. Upravo su te kratke prozne crtice, književna nadgradnja faktografske građe, ono što očarava u knjigama Spomenke Krajčević. Tek nagoveštene u delu Kalemegdan izbliza, raštrkane po Krugu dvojke, zablistale su u knjizi Šetnje Adom. Knjigu krase grafike Veljka MihajlovićaVoir livre
Pored toga što je bio vrhunski pesnik i putopisac, Jovan Dučić je, kao vrstan tumač književnih i istorijskih prilika, dao veliki doprinos razvoju eseja kod Srba. Kako je bio opsednut istorijom, tako su u ovoj knjizi eseja i članaka svoje mesto našle neke bitne istorijske ličnosti – poput kralja Petra Karađorđevića, prema čijoj duhovnoj svestranosti autor izražava velike simpatije, ili radikal Nikola Pašić, ćutljiv ali dostojanstven... U eseju „Suton jedne slave“ dotiče se i istorije habzburških vladara, a tekst „S Dragišom u Anadoliji“ opisuje Carigrad 1939. godine, te se širi i prostorni i vremenski kontekst. Važno mesto među esejima zauzima tekst o Mostaru, kroz koji nas, nostalgičnim tonom, Dučić vodi u grad svoje mladosti koji je u njegovom sećanju ostao poprište najnevinijih dečačkih igrarija sa životom i svetom. U knjizi Staza pored puta Dučić sagledava kulturnu baštinu kroz dijalog istorije i tradicije s modernim vremenom, međutim, ako izuzmemo taj društvenoistorijski kontekst, autor je kroz svoje eseje prošao i stazom samootkrivanja...Voir livre
„Ponekad mislim da sam opsednuta životom i ljudima. Svet nije lep zbog onoga što je u njemu večno lepo i što nepromenljivo stoji nasuprot naših raspoloženja; lepotu sveta čine ljudi, oni uspeli i oni izuzetni. To sam najpre otkrila slučajno, u času zbunjenosti i usamljenosti, kada sam umesto bekstva izabrala traženje. Posle je došla svesna želja da takve ljude sretnem, neki su mi sami dolazili na put. Saznala sam i to da postoji jedna klasa ljudi, čvrsto povezana istim težnjama i shvatanjima, iako podeljena nacionalnostima, čak i rasama. Oni prolaze mimo nas i žive među nama, i, često, tek kada iščeznu, po svetlom tragu koji je ostao iza njih mi shvatamo koliko su jači od svoje smrti. Tada je kasno da ih darujemo i da ih žalimo, ostaje samo da prihvatimo bogatstvo koje su nam ostavili. U vremenu u kome živimo ovakve reči čine se, možda, preteranim. Međutim, takvi izuzetni ljudi postoje i ja sam ih sretala. Oni su kao oaze svetlosti, kao čiste i jasne poljane na kojima svako može naći onu neophodnu meru spokojstva nužnu da se življenje ne pretvori u lutanje. Posmatrati svet, čitati knjige, naslove s prvih stranica novina, i misliti šta ovaj ili onaj čovek koga poštujemo, čiju misao volimo, o tome kaže. Ne biti sam u nespokojstvu i brizi, u razočaranju, u svim tim protivurečnostima koje se oko nas stežu kao ledeni obruč. Ništa se ne može graditi bez poverenja: ni ljubav ni prijateljstvo, niti bilo kakvo delo zajednice; poverenje je ona gvozdena konstrukcija koja telu građevine omogućava stamenost i život. To poverenje ne živi ni u pticama ni u bilju, čovek je njegov bujni ili usahli izvor. Eto, jedino zato idem stopama čoveka, vreme mi je pokazalo da put nije pogrešan. Htela bih jednom da ih sve saberem i opišem, one viđene i značajne, i one, po merilu sveta, sasvim beznačajne; tako bi se moglo dokazati da svet u kome smo živeli nije bio lišen bogatstva i zračenja, ako su se ona želela i htela otkriti.“Voir livre
