Opasna igra

Branislav Nušić

Editorial: Klasika

Sinopsis

Komad „Opasna igra“ Nušić je namenio francuskim gledaocima. U „Opasnoj igri“ radnja se odigrava u Francuskoj i sve ličnosti koje se okupljaju u jednoj vili dvadeset kilometara udaljenoj od grada su Francuzi. Obuzet frojdizmom, Nušić u „Opasnoj igri“ invertuje Frojdovo učenje: protagonist komedije, dr Hipolit Monel, umesto da otkrije potisnuto osećanje ljubavi i da ga stimuliše ne bi li osobu doveo u normalne životne tokove, čini obratno. Težeći da uguši svaki ljubavni nagon dr Monel se bavi problemom potiskivanja ljubavnih osećanja i svoj metod naziva „psihotehnikom“. Okupljenim kolegama i prijateljima – tu su još jedan lekar, profesor univerziteta, njegov asistent, zatim jedan slikar i njegov prijatelj, velegradski bonvivan – predstavlja mladu Nanetu, koja je objekt njegovog eksperimenta, kao uspeh svoga „izuma“. Međutim, kako će uspeh eksperimenta na kraju izostati zbog pojave mladog bonvivana, koji je osvojio Nanetu, komedija dokazuje tezu kako se protiv prirode, pa tako ni ljubavi – ne može. Ne bez razloga smatra se da je Nušić izmislio dr Monela da bi obradio i svoj intimni susret sa starenjem.

Disponible desde: 17/12/2017.

Artes

Otros libros que te pueden interesar

Životinje u begu

Kristina Uzunidis

Životinje u begu drama je švedske rediteljke i dramske spisateljice Kristine Uzunidis. Kao i mnoge njene drame i ova je u izvesnoj meri igra glasova. Radnja se odvija u nekoj vrsti graničnog područja, u vanvremenskom, ali stvarnom stanju čekanja, u prostoru gde se priroda — drveće, korenje, insekti i divlja zemlja— ogledaju u impotentnom čovečanstvu. Priroda je ponekad pretnja, a ponekad izvor utehe i neverovatne snage, sa sopstvenim namerama i voljom, i može se uporediti sa grčkim bogovima.

Ver libro

Ožalošćena porodica

Branislav Nušić

„Ožalošćena porodica“ je zanimljiva komedija o jednoj „ožalošćenoj“ grupi ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila. U ovom delu pisac je dao galeriju lica male pameti koja se takmiče lažima i cinizmom – na čelu sa sjajnom ostvarenim likom Agatona, koji je među njima najdinamičnija ličnost, što znači s najviše plastičnih osobina hipokrizije i beskrupuloznosti kakve može imati jedna mala ali i lukava pamet.

Ver libro

Psi koji trče unazad

Marko Đorđević

Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.

Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.

Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!

Srđan V. Tešin

Ver libro

Bez daha

Lorenco Amuri

EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
 
Licem uronjen u sneg, kao u meku vatu koja mu oduzima dah. Vrtoglavica, osećaj rotacionog kretanja. Samo nekoliko trenutaka ranije Lorenco se skijao s Johanom, svojom verenicom. Jedan od onih bezbrižnih trenutaka, nepovratno izgubljen, kao da je davna prošlost. Potom hitno prebacivanje helikopterom u bolnicu, farmakološka koma i operacija kičmene moždine koja traje devet sati. Od grudnog koša nadole potpuni gubitak osetljivosti i pokretljivosti. Od tog momenta Lorenco i njegovo telo živeće dva odvojena života. Ali jedino što mu je važno, to su ruke, to je nada da će moći da zagrli svoju gitaru, jer muzika je njegov život. Ova ispovest je njegov put od intenzivne nege, dugih meseci rehabilitacije na klinici u Švajcarskoj, do trenutka povratka u život koji više nije njegov. Težak povratak u svet u kome je iznenada sve postalo nedostižno, svi su postali viši, pretvorili se u preteće džinovske figure, ne uvek na njegovoj strani. Hrabro i iskreno, Amuri priča o svom povratku u život. O želji da vidi, da dotakne, da oseti. Da ponovo oseti čar izlaska s prijateljima do kasno u noć, da vodi ljubav sa ženom koju voli i povrati slobodu koja mu je oduzeta. Svaka etapa je spori uspon ka vrhu, ka onome što često ne liči na pobedu, ali za šta se vredi boriti.

Ver libro

Zelena mačka

Elize Vilk

Zelena mačka i druge drame sadrži četiri komada višestruko nagrađivane mlade rumunske autorke Elize Vilk.Kroz drame Zelena mačka i Papirni avioni Elize Vilk promatra živote tinejdžera i oštro zapaženim detaljima iscrtava njihove karaktere. Obe drame bave se adolescencijom, dobom kada krhkost emocionalne ravnoteže lako dovodi do tragedija. To su priče o surovosti, vršnjačkom nasilju, teskobi ali i ljubavi, privrženosti i prijateljstvu, a pre svega o snazi mašte koja nam pomaže da pobegnemo iz okrutnog sveta u kojem živimo. Drama Soba 701 sadrži četiri priče koje se dešavaju u istoj hotelskoj sobi u kojoj upoznajemo: muškog stripera i gospodina koji želi da nauči da pleše kao on, par tokom prve bračne noći, menadžerku velike kompanije i njenu pomoćnicu kao i depresivnu sobaricu i tabloidnog fotografa. Četiri neobične, apatične noći. Četiri priče o usamljenosti. U drami Krokodil upoznajemo unutrašnji život jednog dečaka. Njegov otac je “izabran da postane astronaut” i otišao je sa Zemlje u drvenoj kutiji u kakvoj se neki ljudi sahranjuju u zemlju. On ima najbolju drugaricu Simo i želi, poput nje, da nosi haljine i šljokice, da lakira nokte i da zapravo bude devojčica kako bi slobodno mogao da mu se sviđa Feliks.

Ver libro

Sumnjivo lice

Branislav Nušić

U prvom periodu svog dramskog stvaralaštva Nušić je bio pod uticajem ruskog pisca Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Sâm pisac o tome govori u predgovoru komediji Sumnjivo lice, koju je prvobitno nazvao „gogoljijada u dva čina“.
Čuvena Gogoljeva drama Revizor inspirativno je uticala na pisca Sumnjivog lica, ali je on dramski zaplet vezao za naše prilike i naravi.
Birokratski aparat tadašnje Srbije on ne kritikuje onom žestinom i oštrinom kako to čini Radoje Domanović u svojim satirama, ali ipak dovoljno snažno da vlast Obrenovića prikaže u pravom svetlu.

Ver libro