Editora: Klasika
Šala u tri čina, „Običan čovek“, sadrži motiv preciozne devojke koja misli da živi po uputstvima Šopenhauerove filozofije, koja odbija brak i život u braku. Relativno komične metamorfoze ove devojke, Zorke, koje će na neki način usmeriti pesnik Damjanović, mlad, razuman i „običan“ čovek, Nušić će prikazati vodviljski i melodramatično obično, bez književnih iznenađenja.
Ni prevodi najznačajnijih drama Oskara Vajlda: Salome, Sveta kurtizana i Važno je da si ErnestVer livro
Rambuko i Seni dve su drame norveškog nobelovca Juna Fosea. One su logičan sled posle drama koje su izašle u knjizi San i druge drame i otvorile biblioteku Papirna pozornica. Rambuko. Dvoje ljudi. Čekanje. Ona govori. On pokušava da razume. Ali šta je Rambuko? Ili ko je Rambuko? Drama Seni odvija se u apstraktnom pejzažu koji ponekad iznenadno poprima nove oblike. Vreme je neuhvatljivo. Narativ je skoro odsutan, a odnosi među likovima otkrivaju se postepeno. Emotivna sećanja izbijaju na površinu kao fizički vidljiva iskustva…Ver livro
EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST Licem uronjen u sneg, kao u meku vatu koja mu oduzima dah. Vrtoglavica, osećaj rotacionog kretanja. Samo nekoliko trenutaka ranije Lorenco se skijao s Johanom, svojom verenicom. Jedan od onih bezbrižnih trenutaka, nepovratno izgubljen, kao da je davna prošlost. Potom hitno prebacivanje helikopterom u bolnicu, farmakološka koma i operacija kičmene moždine koja traje devet sati. Od grudnog koša nadole potpuni gubitak osetljivosti i pokretljivosti. Od tog momenta Lorenco i njegovo telo živeće dva odvojena života. Ali jedino što mu je važno, to su ruke, to je nada da će moći da zagrli svoju gitaru, jer muzika je njegov život. Ova ispovest je njegov put od intenzivne nege, dugih meseci rehabilitacije na klinici u Švajcarskoj, do trenutka povratka u život koji više nije njegov. Težak povratak u svet u kome je iznenada sve postalo nedostižno, svi su postali viši, pretvorili se u preteće džinovske figure, ne uvek na njegovoj strani. Hrabro i iskreno, Amuri priča o svom povratku u život. O želji da vidi, da dotakne, da oseti. Da ponovo oseti čar izlaska s prijateljima do kasno u noć, da vodi ljubav sa ženom koju voli i povrati slobodu koja mu je oduzeta. Svaka etapa je spori uspon ka vrhu, ka onome što često ne liči na pobedu, ali za šta se vredi boriti.Ver livro
U prvom periodu svog dramskog stvaralaštva Nušić je bio pod uticajem ruskog pisca Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Sâm pisac o tome govori u predgovoru komediji Sumnjivo lice, koju je prvobitno nazvao „gogoljijada u dva čina“. Čuvena Gogoljeva drama Revizor inspirativno je uticala na pisca Sumnjivog lica, ali je on dramski zaplet vezao za naše prilike i naravi. Birokratski aparat tadašnje Srbije on ne kritikuje onom žestinom i oštrinom kako to čini Radoje Domanović u svojim satirama, ali ipak dovoljno snažno da vlast Obrenovića prikaže u pravom svetlu.Ver livro
Privatne CSV Liste: Nedelje Google Search-a konceptualnog umetnika Vladana L. KuzmanovićaVer livro
Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika. Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena. Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna! Srđan V. TešinVer livro
