Other books that might interest you

• 

  Nismo na istom brodu

  Biljana Willimon

  • 0
  • 0
  • 0

  Ovakvu Biljanu Willimon možete samo poželeti! Duhovitu, ironičnu, zabavnu, nežnu... Satkanu od ljubavi prema jednom čoveku, a opet razuzdanu od života. Kao Fransoaz Sagan u Srbiji, danas.
  Radmila Stanković, novinarka NIN-a
   
   
  Ova knjiga je najfiniji proizvod duha Biljane Willimon. Istog onog koji zrači i sa njenih slika, naročito onda kad odluči da bude duhovita. Retka vrlina vrlo inteligentnih ljudi.
  Ivana Hadži Popović, književnica
   
   
  Autofikcijska knjiga Biljane Willimon romantični je ljubavni roman. To je dnevnik pisan u doba korone, nostalgična ispovest multimedijalne umetnice, svrstane među srpske „ikone stila“. Duhovit pogled na godine koje su nam pojeli skakavci, intrigantna priča o intimnim doživljajima jednog autentičnog ženskog dendija.
  Prof. dr Neda Todorović
   
   
  Roman Biljane Willimon, sa zadovoljstvom će se čitati i kad korona prođe. U njenoj ljubavnoj priči, uz ostale, uživaće i vlasnica knjižare u Berlinu, vajarka iz Valensije, kućevlasnica na Menhetnu, sestra milosnica iz Dubrovnika, rimska novinarka, galeristkinja iz Pariza... Pod uslovom da su večno zaljubljene, ili zaljubljene u Večnog. Strasno, duhovito, (samo)ironično. Bravo!
  Duško Bogdanović, novinar

  Show book

• 

  Bez daha

  Lorenco Amuri

  • 0
  • 0
  • 0

  EVROPSKA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST
   
  Licem uronjen u sneg, kao u meku vatu koja mu oduzima dah. Vrtoglavica, osećaj rotacionog kretanja. Samo nekoliko trenutaka ranije Lorenco se skijao s Johanom, svojom verenicom. Jedan od onih bezbrižnih trenutaka, nepovratno izgubljen, kao da je davna prošlost. Potom hitno prebacivanje helikopterom u bolnicu, farmakološka koma i operacija kičmene moždine koja traje devet sati. Od grudnog koša nadole potpuni gubitak osetljivosti i pokretljivosti. Od tog momenta Lorenco i njegovo telo živeće dva odvojena života. Ali jedino što mu je važno, to su ruke, to je nada da će moći da zagrli svoju gitaru, jer muzika je njegov život. Ova ispovest je njegov put od intenzivne nege, dugih meseci rehabilitacije na klinici u Švajcarskoj, do trenutka povratka u život koji više nije njegov. Težak povratak u svet u kome je iznenada sve postalo nedostižno, svi su postali viši, pretvorili se u preteće džinovske figure, ne uvek na njegovoj strani. Hrabro i iskreno, Amuri priča o svom povratku u život. O želji da vidi, da dotakne, da oseti. Da ponovo oseti čar izlaska s prijateljima do kasno u noć, da vodi ljubav sa ženom koju voli i povrati slobodu koja mu je oduzeta. Svaka etapa je spori uspon ka vrhu, ka onome što često ne liči na pobedu, ali za šta se vredi boriti.

  Show book

• 

  Psi koji trče unazad

  Marko Đorđević

  • 0
  • 0
  • 0

  Mrtva priroda sa autoportretom podnaslov je zbirke pesama Marka Đorđevića Psi koji trče unazad. Slučaj je hteo da taj podnaslov bude identičan naslovu pastela Marka Čelebonovića, istaknutog predstavnika lirskog kolorizma i intimističkog slikarstva. U jednoj slobodnoj asocijativnoj interpretaciji, možemo zaključiti da nikako ne može biti slučajno to što dvojica imenjaka nastoje da prikažu sliku-metaforu kao glavni cilj intimističkog prostora. U intimizmu se sve ono što umetnik opaža i naslućuje okuplja oko njegovog Ja. Slika je, kako to reče Ruževič, malo otkriće sveta, mašte. Ali ne treba izgubiti iz vida da se u slikama-metaforama nalaze i ostaci nečeg mitološkog i htonskog, što Đorđević precizno demonstrira u stihovima iz pesme „Snohvatice”: Na gradskom trgu me ščepa poznata šaka / i vodi ka davno uginulim psima i konjima / iz našeg dvorišta. // Psi i goluždravi dečak poigravaju oko konjskih kola. Ovi stihovi ukazuju na to kako se i stvarnost, koliko i snovi, mogu podjednako upečatljivo opisati pesničkim slikama koje u sebi kriju magijsko-obredna i folklorna svojstva jezika.
   
  Đorđevićeva poezija nastaje pomoću pomeranja slika. On od te kretnje unazad čini jedinstveni lirski događaj. U ubrzavanju ili usporavanju – u rasponu od porodičnog i kolektivističkog, do ličnog i konkretnog – temelji se proces stvaranja pesničkih slika koje se ređaju pred čitaočevim očima. Te (pra)slike, koje idu tragovima onoga što je ranije postojalo, kao u snovima, dovode do osobođenja lirskog subjekta od zemaljskih veza, što je nagovešteno u programskoj pesmi: „Sto sa pogledom na reku”: Za mene, / koji sanjam kako tonem, / dok poljem psi trče unazad. (Vraćanje unazad već u naslovu zbirke, doslovno, definiše Đorđevićev poetički postupak.) Ali napetost na granici između magijskih snova i stvarnosti koja stupa teškim korakom konobarice u borosanama, najbolje je izražena u pesmi „Deus ex machina ne dolazi”: San je već ispran. / Sa ulice dopire / zvižduk radnika. / Stopala tupkaju / stepenicama. / Napetost je oslobođena.
   
  Sve pesme iz zbirke Psi koji trče unazad svoje ishodište (i poslednje utočište) pronalaze u nastalgiji koja ne zaboravlja smrt. Na arhetipski način, Đorđević progovara o istoriji smrti. On slika snažne i koloritne porodične saodnose i u njima pohranjuje dominantna osećanja lirskog subjekta: usamljenost, neproživljenost, stegnutost... Ta osećanja sublimirana su u pesmi „Slučaj pronalaska mrtvih tela u živom čoveku”: Ogledalom odjekuju / utamničeni likovi prošlosti. // Moje lice – porodična grobnica. (O smrtima bližnjih može se pisati samo iz najveće blizine, a tu je onda svaka objektivna kontekstualizacija gotovo pa nemoguća.) Ipak, u dubinskim značenjskim slojevima, Đorđevićeva poezija, od stiha do stiha, suštinski traga za onim osnovnim i najuzvišenijim: za sačuvanim životom! Psi koji trče unazad dokaz su da je ta potraga i te kako bila uspešna!
   
  Srđan V. Tešin

  Show book

• 

  Ožalošćena porodica

  Branislav Nušić

  • 0
  • 2
  • 0

  „Ožalošćena porodica“ je zanimljiva komedija o jednoj „ožalošćenoj“ grupi ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila. U ovom delu pisac je dao galeriju lica male pameti koja se takmiče lažima i cinizmom – na čelu sa sjajnom ostvarenim likom Agatona, koji je među njima najdinamičnija ličnost, što znači s najviše plastičnih osobina hipokrizije i beskrupuloznosti kakve može imati jedna mala ali i lukava pamet.

  Show book

• 

  Radio-dani

  Daniel Kovač

  • 0
  • 0
  • 0

  U ovoj svesci je sabrano ono što je preostalo od priloga koje sam pravio za Lepi ritam srca. Morao sam da dam ime prilozima, pa sam smislio neodređeni naziv Logika beskonačnog života i snimio džingl na rumunskom jeziku sa izjavama tipa drumul e bun este asfaltat, sint agricultor ili askulte omule, astea sunt ultime boabe logice. Da tačno znam šta sam hteo tim nazivom, osmelio bih se da ove spise tako i nazovem. Možda sam samo hteo nešto otvoreno i bez okvira.

  Show book

• 

  Opasna igra

  Branislav Nušić

  • 0
  • 1
  • 0

  Komad „Opasna igra“ Nušić je namenio francuskim gledaocima. U „Opasnoj igri“ radnja se odigrava u Francuskoj i sve ličnosti koje se okupljaju u jednoj vili dvadeset kilometara udaljenoj od grada su Francuzi. Obuzet frojdizmom, Nušić u „Opasnoj igri“ invertuje Frojdovo učenje: protagonist komedije, dr Hipolit Monel, umesto da otkrije potisnuto osećanje ljubavi i da ga stimuliše ne bi li osobu doveo u normalne životne tokove, čini obratno. Težeći da uguši svaki ljubavni nagon dr Monel se bavi problemom potiskivanja ljubavnih osećanja i svoj metod naziva „psihotehnikom“. Okupljenim kolegama i prijateljima – tu su još jedan lekar, profesor univerziteta, njegov asistent, zatim jedan slikar i njegov prijatelj, velegradski bonvivan – predstavlja mladu Nanetu, koja je objekt njegovog eksperimenta, kao uspeh svoga „izuma“. Međutim, kako će uspeh eksperimenta na kraju izostati zbog pojave mladog bonvivana, koji je osvojio Nanetu, komedija dokazuje tezu kako se protiv prirode, pa tako ni ljubavi – ne može. Ne bez razloga smatra se da je Nušić izmislio dr Monela da bi obradio i svoj intimni susret sa starenjem.

  Show book